Манастир Раваница

Манастир Раваница један је од најзначајнијих споменика српске средњовековне архитектуре. Сама црква зидана неизменично каменом и опеком посвећена је Вазнесењу Господњем. Саграђена је између 1376. и 1381. године и по стилу градње припада тзв. „Моравској школи“ византијске архитектуре. Карактерише је префињена камена пластика, богати украси на прозорима и сводовима од којих се посебно издваја елегантна розета на западном зиду цркве. Цркву је штитило јако утврђење са седам пиргова- кула које су завршене непосредне пре или после Косовске битке.

Манастир Раваница је задужбина кнеза Лазара који је за подизање манастира издвојио сопствена средства, а самом манастиру за издржавање даровао велике поседе. У „Раваничкој повељи“ чији оригинал није сачуван, али су сачувана два преписа, један у Музеју Српске Православне цркве и други у Болоњи детаљно су наведени сви поседи и имања које је српски кнез оставио манастирској братији.
Живопис цркве је слабо сачуван, али је посебно важна ктиторска композиција на којој су приказани кнез Лазар и књегиња Милица са децом Стефаном и Вуком. На западном зиду наоса налази се прилично очувана фреска Свети ратници.
Манастир је више пута рушен и паљен, углавном за време честих турско-угарских ратова и исто толико пута је обнављан. Двадесет година после велике сеобе Срба један од монаха који је са манастирским братством и светињама избегао у Угарску враћа се у Раваницу. Име му је било Стефан Даскал и он затиче манастир потпуно урушен и зарастао у високо растиње. Потпуно сам почиње обнову и за пар година обнавња братство. Отада манстир више није прекидао активност осиом краткотрајно 1778 када су га Турци јопш једном запалили.
У задужбину коју је подизао за живота кнез Лазар није сахрањен одмах после Косовске битке. Тек 1392. године у дугој процесији која је кренула са Косова остаци српског кнеза пренети су у манастир где су остали све до 1690. године када су нове историјске околности натерале манстирске монахе да тело кнеза Лазара пренесу прво у Сент Андреју у Угарској, а онда у манастир Врдник. Од 1942. године мошти српског кнеза налазиле су се у Саборној цркви да би коначно 1989. године, на 600-ту годишњицу Косовског боја нашле мир у задужбини коју је сам кнез себи наменио.