ИН МЕМОРИАМ: ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ

Тешко да је у мојој генерацији било неког, говорио је својевремено Драгослав Михаиловић, ко је онда, у то време, провео више времена у ћупријској библиотеци и ко је више књига прочитао. А „то време“ било је оно тешко предратно – и још теже ратно време – у вароши која је „горела“ на Морави и где је Драгослав растао.

Јер, док су његови вршњаци табанали вечитом прашњавом и вечито ветровитом Сремском улицом тражећи у вировима Раванице место за купање, Драгослав је хитао ка библиотеци. Отуда и не чуди што је постао књижевник. Тај  пут којим се ретко иде, осим љубави према књигама доцније ће одредити два догађаја који ће на читав живот потоњег писца оставити снажан печат и битно одредити његово укупно стваралаштво, а које би, онда, да је могао, најрадије избегао.

Та два догађаја, први, у то време углавном неизлечива туберколоза, а одмах затим, готово исто тако смртно опасан Голи оток, као зла коб надвиће се над животом будућег писца. Касније, када све коцкице буду уредно послагане и Драгослав Михаиловић крене књижевним стазама, ти догађаји заузеће своја места у његовом опусу и писцу донети књижевну славу.

У ствари, једна коцкица је чекала да ове претходне несреће прођу, да Драгослав изађе из казамата и, као човек који је одужио свој дуг друштву, потражи егзистенцију. Иза сваких врата на која је закуцао тражећи посао, стајала је невидљива и свемоћна „служба“. За њу ће Драгослав и даље бити сумњив и  неподобан за било какав државни посао. Чак и кад постане признати књижевник, кад добије НИН-ову награду, она га неће заборављати. Увек ће бити у близини. Отуда, шта је друго могао Драгослав Михаиловић него да постане писац. Ту му, у друштву његових књижевних јунака, „служба“ није могла ништа.

Мада је у Ћуприји провео тек четвртину живота, његова веза са родним градом је готово пупчана. Половина стваралачког опуса Драгослава Михаиловића везана је за Ћуприју и овај крај, његови јунаци говоре дијалектом којег су се неки лингвисти згражавали, а којим се он дичио; његови књижевни ликови су живи, неке готово да сте недавно срели. Неке, као Ћамила је занавек забележио. Као да је своју везу са Ћупријом  кроз књижевна дела наставио тамо где су је изненада, сурово и без икаквог смисла прекинули официри УДБ-е.

Књижевна критика је стваралаштво Драгослава Михаиловића одавно сврстала у Пантеон српске књижевности. Тамо где су највећи. Ћуприји остаје привилегија да је један од најзначајнјих српских књижевника рођен баш у њој. И чињеница да неки људи у свету за Ћуприју сазнају из биографије Драгослава Михаиловића, а упознају је у његовим књигама. И можда жал. Због…