IN MEMORIAM: DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ
Teško da je u mojoj generaciji bilo nekog, govorio je svojevremeno Dragoslav Mihailović, ko je onda, u to vreme, proveo više vremena u ćuprijskoj biblioteci i ko je više knjiga pročitao. A „to vreme“ bilo je ono teško predratno – i još teže ratno vreme – u varoši koja je „gorela“ na Moravi i gde je Dragoslav rastao.
Jer, dok su njegovi vršnjaci tabanali večitom prašnjavom i večito vetrovitom Sremskom ulicom tražeći u virovima Ravanice mesto za kupanje, Dragoslav je hitao ka biblioteci. Otuda i ne čudi što je postao književnik. Taj put kojim se retko ide, osim ljubavi prema knjigama docnije će odrediti dva događaja koji će na čitav život potonjeg pisca ostaviti snažan pečat i bitno odrediti njegovo ukupno stvaralaštvo, a koje bi, onda, da je mogao, najradije izbegao.
Ta dva događaja, prvi, u to vreme uglavnom neizlečiva tuberkoloza, a odmah zatim, gotovo isto tako smrtno opasan Goli otok, kao zla kob nadviće se nad životom budućeg pisca. Kasnije, kada sve kockice budu uredno poslagane i Dragoslav Mihailović krene književnim stazama, ti događaji zauzeće svoja mesta u njegovom opusu i piscu doneti književnu slavu.
U stvari, jedna kockica je čekala da ove prethodne nesreće prođu, da Dragoslav izađe iz kazamata i, kao čovek koji je odužio svoj dug društvu, potraži egzistenciju. Iza svakih vrata na koja je zakucao tražeći posao, stajala je nevidljiva i svemoćna „služba“. Za nju će Dragoslav i dalje biti sumnjiv i nepodoban za bilo kakav državni posao. Čak i kad postane priznati književnik, kad dobije NIN-ovu nagradu, ona ga neće zaboravljati. Uvek će biti u blizini. Otuda, šta je drugo mogao Dragoslav Mihailović nego da postane pisac. Tu mu, u društvu njegovih književnih junaka, „služba“ nije mogla ništa.
Mada je u Ćupriji proveo tek četvrtinu života, njegova veza sa rodnim gradom je gotovo pupčana. Polovina stvaralačkog opusa Dragoslava Mihailovića vezana je za Ćupriju i ovaj kraj, njegovi junaci govore dijalektom kojeg su se neki lingvisti zgražavali, a kojim se on dičio; njegovi književni likovi su živi, neke gotovo da ste nedavno sreli. Neke, kao Ćamila je zanavek zabeležio. Kao da je svoju vezu sa Ćuprijom kroz književna dela nastavio tamo gde su je iznenada, surovo i bez ikakvog smisla prekinuli oficiri UDB-e.
Književna kritika je stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića odavno svrstala u Panteon srpske književnosti. Tamo gde su najveći. Ćupriji ostaje privilegija da je jedan od najznačajnjih srpskih književnika rođen baš u njoj. I činjenica da neki ljudi u svetu za Ćupriju saznaju iz biografije Dragoslava Mihailovića, a upoznaju je u njegovim knjigama. I možda žal. Zbog…