Бој на Иванковцу

Бој на Иванковцу један је од преломних тачака Првог српског устанка и представља прву победу Карађорђевих устаника против званичне војске Османског (Османлијског) царства. Битка је, по Грегоријанском календару, вођена од 18. до 20. августа 1805. године.

ВРЕМЕ ПРЕД БИТКУ
Сазнавши да се Хафиз паша с великом војском спрема на Србију, устаници су први ударили и до 31. јула ослободили Карановац (Краљево) и Ужице. Тиме су Турци били протерани из свих села и градова Београдског пашалука, осим Београда, Шапца и Сокола.
Да би угушила устанак, Порта (влада Османског царства) је крајем јула упутила из Ниша у пашалук Хафис-пашу са око 15.000 војника који су се, да би избили на Београд, окупили на Везировом брду код Ћуприје.
Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од 4.000-5000 устаника био је на брду Гиљ, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд. Другу групу од око 2.000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили могуће турско наступањe десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд. Хафиз паша се одлучио за напад преко Иванковца, оценивши да је први правац опаснији јер води кроз Шумадију, у којој већ букти устанак.
Према историјским изворима, устаници су се на брзину утврдили подизањем два шанца са палисадама и бркљачима, док су на падинама западно од шанчева била два редута. У једном од тих редута налазила се и резерва српских устаника под командом Стевана Синђелића.

ТОК БИТКЕ
Хафис-паша је 18. августа (по Грегоријанском каленсару) ујутро напао устанике. Главнина турских снага запосела је положаје на Везировом брду. У исто време, две турске колоне заобишле су Иванковац са истока и запада и запоселе Супску и Сење. Ударом на Супску и Сење са Везировог брда, Хафиз-паша је рачунао да ће барем потиснути Србе и отворити својој војсци пут до Београда. У освит зоре 19. (6.) августа 1805. извршен је напад и на српске положаје. У напад је прва кренула коњица. У сусрет им је из шанца кренуло шест српских коњаника. У исто време се од Турака издвојила група да подели мегдан на Краљевом пољу. Мегдан је трајао док турски коњаници нису дошли у домет српских пушака. Тада су из шанца изашли пешаци, опалише један плотун а потом се вратише у шанац. Док је једна колона Турака нападала шанац, друга је покушавала да се со њега пробије преко редута. После краћег пушкарања посада предњег редута се повукла у задњи. Бесним нападима турске коњице на редуте и шанчеве, касније се придуржила и турска пешадија у нападу на мањи шанац. Тек предвече су Турци успели да освоје мањи шанац, кад се посада шанца повукла у већи шанац.
Пошто су Срби напустили први редут, Турци су напали други, којим је командовао Кара-Стева из Прова. Тек после једног часа је српска посада морала да напусти и овај редут. Тада су Турци преузели напад на велики шанац. Падине Лудог брда, које се уздизало северо-западно од шанца, отежавале су турској коњици да искористи пун потенцијал. Нападе са источне стране онемогућавало је корито Иванковачке реке (река Миросава), а са јужне стране коњицу је у нападу онемогућавао густ шљивар. У току дана Турци су извршили двадесет напада на српске положаје, али су сви били одбијени.
Појава српске војске на Лудом брду учинила је рањивим леви турски бок. Турци су под окриљем ноћи напустили Иванковац, чиме су борбе завршене. Ускоро је дошао у помоћ вожд Карађорђе, који се са својом војском придружио Стојковићу на положајима изнад Параћина. Турци су устанике нападали и 20. августа још три пута, и били су успешно одбијени. Због тога се Хафиз-паша повукао, оставивши устаницима богат ратни плен.

ЗНАЧАЈ БОЈА НА ИВАНКОВЦУ
Победа Срба на Иванковцу имала је велики морални одјек у целом пашалуку, ојачала је самопоуздање устаника и отворила пут потоњим успесима у борбама за ослобођење против турских освајача.
Војни стратези сматрају да је бој на Иванковцу био „блистав пример тактички добро осмишљене и остварене војне операције“, а историчари да представља „једну од најзначајнијих и највећих победа Карађорђевих устаника у периоду Првог српског устанка“.
Пре тог боја, Срби су се борили само са војском дахија, који су у Београдском пашалуку завели владавину безобзирног насиља, пљачке и терора и због чијих је „зулума“, након сече српских кнезова, избио устанак 15. фебруара 1804. под вођством Карађорђа.
Бој на Иванковцу био је први ратни сукоб са турском царском војском, а посебно је важан јер је показао прави карактер устаничке борбе, чији је коначни циљ ослобођење од Отоманске империје.
Зато победа на Иванковцу спада међу пресудне догађаје који су допринели обнављању српске државе почетком 19. века.