Данас се навршавају 103 године од ослобођења Ћуприје у Великом рату

Поменом и полагањем венаца на споменик палим борцима у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918 године, обележене су 103 године од ослобођења Ћуприје у Првом светском рату. Венце су положили председник Општине Ћуприја Јовица Антић, представници Војске Србије и представници ћупријског СУБНОР-а.

Историчар Стефан Стаменковић, директор Установе културе „Ћуприја“, подсетио је да је Србија, сразмерно броју становника, у Првом светском рату поднела највеће жртве, а да је само ослобађање Ћуприје изведено брзо и без великог отпора непријатеља.

„У раним јутарњим часовима 25. октобра 1918. године, на јужном крају вароши појавила се претходница Моравске дивизије Прве српске армије. Њом је командовао помоћни потпуковник Пешић, који је на располагању имао један батаљон и једну пољску батерију са свега четири топа. Једини отпор непријатељска војска је пружила на јужном ободу вароши, код Пољопривредне школе (данашње Техничке школе, прим. аутора) и Фабрике шећера. После савладавања непријатеља, претходница потпуковника Пешића ушла је у Ћуприју у подне и за мање од сат времена изашла на северну страну, до Мораве, чиме је Ћуприја коначно, после скоро три године, дочекала слободу“, истакао је Стаменковић, додавши како је у Ћуприји и ближој околини, према наводима Арчибалда Рајса, током целокупног трајања рата убијено око 200 људи, али да је број страдалих војника са територије ћупријске општине далеко већи. Неки су кости, подвукао је Стефан Стаменковић, оставили на Церу, неки на Колубари и Дрини, Кајмакчалану и Битољу, многи у албанским гудурама и на Крфу а неки на повратку кући.

„Имена 216 ћупријских палих ратника која се налазе на споменику палим ратницима у Првом светском рату, подсећају нас на обавезу да њихова бесмртна дела славимо и никада не заборавимо”, закључио је Стаменковић.

Помен погинулим и умрлим ратницима служио је свештеник Рајко Рајковић, старешина Цркве Светог Ђорђа у Ћуприји.