Dragoslave, srećan Vam rođendan!

Dragoslav Mihailović, sigurno najpoznatiji Ćupričanin, rođen je na današnji dan 1930. godine.

Mihailović je u širim okvirima najpoznatiji kao pisac – po mnogima je i najveći srpski prozni pisac – ali je svojim delanjem zaslužio i istaknuto mesto među scenaristima i dramaturzima.

Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i dobitnik mnogih nagrada i priznanja, među kojima se ističu: Oktobarska nagrada Beograda, 1967; Andrićeva nagrada, 1976; Zlatna arena za scenario u Puli, 1978; Nagrada Bora Stanković, 1994; NIN-ova nagrada, 1984; Nagrada Narodne biblioteke Srbije, 1985; Nagrada Vukove zadužbine, 1994.

Mihailović je, kao što rekosmo, rođen 17. novembra 1930. u Ćupriji, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Studirao je Filozofski fakultet u Beogradu na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Fakultet je završio 1957. godine, ali nije uspeo da nađe stalno zaposlenje; često je menjao posao. Ostaće zabeleženo da je ovaj bivši zatočenik zloglasnog Golog otoka morao da radi i kao kantardžija na vršalici, preprodavac jaja, paker koža, impresario putujućeg cirkusa.

Odakle on na Golom otoku? Mihailović je, naime, došao u sukob sa svemoćnom Upravom državne bezbednosti (UDBA) pošto se pobunio protiv hapšenja svojih drugova, koji su uhapšeni zbog političkih viceva. Nakon toga, jedan svedok je izjavio da se Dragoslav Mihailović od samog početka opredelio za rezoluciju Informbiroa, kao i da je izjavio da je Tito „američki špijun” i da je partija „likvidirala SKOJ”. Godine 1949. izbačen je iz kandidature za člana Komunističke partije Jugoslavije, a 15. septembra 1950. je uhapšen. Na Goli otok prebačen je 28. februara 1951. i tamo je proveo narednih 15 meseci, što će, naravno, dobrano da utiče i na njega lično, ali i na oblikovanje književnika Mihailovića.

Objavivši 1967. godine u Novom Sadu, u Matici srpskoj, prvu knjigu – „Frede, laku noć“, Dragoslav Mihailović je sigurno i moćno stupio na književnu scenu, dobivši za ovu zbirku pripovedata i naklonost književne javnosti i tada veoma značajnu Oktobarsku nagradu Grada Beograda.

I taman kad se činilo da su stvari počele da idu u željenom toku, prvi i najveći ideološki buntovnik poratne srpske proze, kako su Mihailovića znali da karakterišu, „varljive“ 1968. prvi put objavljuje roman „Kad su cvetale tikve“  i izaziva značajnu reakciju socijalističke vlasti. Predstava koja je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu trebalo da se igra po ovom romanu, zabranjena je pre nego što je izvedena premijera. Mihailović je, u nekoliko navrata, s pravom isticao da ju je Tito lično zabranio^, na insistiranje Edvarda Kardelja.

Osim ovog romana i već pomenute zbirke pripovedaka „Frede laku noć“, Mihailović je objavio i sledeća dela: „Petrijin venac“, „Čizmaši“, „Goli otok“, „Crveno i plavo“, „Uhvati zvezdu padalicu“, „Vreme za povratak“, „Gori Morava“, „Zlotvori“, „Lov na stenice“, „Treće proleće“, „Uvođenje u posao“, „Skupljač“…

Dragoslav Mihailović ima dvoje dece – sina Branislava, akademskog slikara i ćerku Milicu, poznatu srpsku glumicu.