Драгославе, срећан Вам рођендан!

Драгослав Михаиловић, сигурно најпознатији Ћупричанин, рођен је на данашњи дан 1930. године.

Михаиловић је у ширим оквирима најпознатији као писац – по многима је и највећи српски прозни писац – али је својим делањем заслужио и истакнуто место међу сценаристима и драматурзима.

Редовни је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и добитник многих награда и признања, међу којима се истичу: Октобарска награда Београда, 1967; Андрићева награда, 1976; Златна арена за сценарио у Пули, 1978; Награда Бора Станковић, 1994; НИН-ова награда, 1984; Награда Народне библиотеке Србије, 1985; Награда Вукове задужбине, 1994.

Михаиловић је, као што рекосмо, рођен 17. новембра 1930. у Ћуприји, у тадашњој Краљевини Југославији. Студирао је Филозофски факултет у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Факултет је завршио 1957. године, али није успео да нађе стално запослење; често је мењао посао. Остаће забележено да је овај бивши заточеник злогласног Голог отока морао да ради и као кантарџија на вршалици, препродавац јаја, пакер кожа, импресарио путујућег циркуса.

Одакле он на Голом отоку? Михаиловић је, наиме, дошао у сукоб са свемоћном Управом државне безбедности (УДБА) пошто се побунио против хапшења својих другова, који су ухапшени због политичких вицева. Након тога, један сведок је изјавио да се Драгослав Михаиловић од самог почетка определио за резолуцију Информбироа, као и да је изјавио да је Тито „амерички шпијун” и да је партија „ликвидирала СКОЈ”. Године 1949. избачен је из кандидатуре за члана Комунистичке партије Југославије, а 15. септембра 1950. је ухапшен. На Голи оток пребачен је 28. фебруара 1951. и тамо је провео наредних 15 месеци, што ће, наравно, добрано да утиче и на њега лично, али и на обликовање књижевника Михаиловића.

Објавивши 1967. године у Новом Саду, у Матици српској, прву књигу – „Фреде, лаку ноћ“, Драгослав Михаиловић је сигурно и моћно ступио на књижевну сцену, добивши за ову збирку приповедата и наклоност књижевне јавности и тада веома значајну Октобарску награду Града Београда.

И таман кад се чинило да су ствари почеле да иду у жељеном току, први и највећи идеолошки бунтовник поратне српске прозе, како су Михаиловића знали да карактеришу, „варљиве“ 1968. први пут објављује роман „Кад су цветале тикве“  и изазива значајну реакцију социјалистичке власти. Представа која је у Југословенском драмском позоришту у Београду требало да се игра по овом роману, забрањена је пре него што је изведена премијера. Михаиловић је, у неколико наврата, с правом истицао да ју је Тито лично забранио^, на инсистирање Едварда Кардеља.

Осим овог романа и већ поменуте збирке приповедака „Фреде лаку ноћ“, Михаиловић је објавио и следећа дела: „Петријин венац“, „Чизмаши“, „Голи оток“, „Црвено и плаво“, „Ухвати звезду падалицу“, „Време за повратак“, „Гори Морава“, „Злотвори“, „Лов на стенице“, „Треће пролеће“, „Увођење у посао“, „Скупљач“…

Драгослав Михаиловић има двоје деце – сина Бранислава, академског сликара и ћерку Милицу, познату српску глумицу.